Драга Зорице,

разговарала са својим ђацима и сви су се сложили да им је жао што више не добијају књиге, оно што имају су већ прочитали, а ближи се и распуст. Договорили су се да напишу једну песму и подсете добре људе шта књиге значе њиховој малој школи.

Чуде ми се другови

што нестрпљиво очекујем књиге,

што више не марим

за школске бриге.

А нико од њих не зна

да постоји једна Весна

која наставници помаже

у библиотеци књиге да слаже.

За помоћ Весна мене бира,

полице су високе,

а ја зачас скокнем

и на столицу се попнем.

Гледамо се испод ока

док листамо књиге,

рађа се љубав нова

између два школска звона.

Ето зато очекујем пакет

акције „Дарујмо реч“,

а са књигама ћемо се снаћи

ја и Весна већ.

Само још нешто,

да ме погрешно не разумете,

волим и ја да читам,

ал'прво њу за савет питам.

Све у свему, књига ми помаже

да ми дружење са Весном буде слађе.

Велики поздрав из Свођа!

Данијела Станковић

ЈОШ ЈЕДАН ДАРОДАВАЦ: МИЛЕН МИЛИВОЈЕВИЋ, КЊИЖЕВНИК ИЗ БОРА
На нашу молбу да се прикључи акцији ДАРУЈМО РЕЧ, књижевник из Бора Милен Миливојевић се са радошћу одазвао. Он је, иначе, цео радни век провео међу децом и ученицима ширећи великом љубављу знање из српског језика и књижевности. Миливојевић је рођен 1943. године у селу Драјинац код Сврљига, а одавно живи и ствара у Бору. До сада је објавио девет песничких књига, једну збирку сатиричне поезије, шест књига афоризама и једну књигу сатиричне прозе. За свој рад више пута је награђиван. Члан је Удружења књижевника Србије. Нашој акцији је подарио  доста својих објављених књига и пожелео да оне стигну бар у две школе, којима су књиге најпотребније. МИ му од срца захваљујемо.

Зивко Аврамовић члан акције Дарујмо реч  из Бора

Ана, Зорице,
Наравно да подржавам вашу племениту причу - пуном душом. Одавно сам у том послу. Управо ових дана издвојих добру количину књига за Гораждевац код Пећи. Завичај даринке Јеврић, велике песникиње, највољеније ми сестре у песничком братству. (20 година радили заједно у приштинском јединству; били нераздвојни, слава јој и милост)
У овом трену заиста немам ваљанијих књига, а да вам шаљем оне које су "за бацити" не бих никако.
Сеоског сам порекла и радости, знам колико нам је страдало село и шта му је све потребно, ал не знам како да помогнем, решавајућ сопствене проблеме.
Будите ми здраве, ведре, успешне, дуговеке!
Побожно вас поздрављам!
Мошо Одаловић

Писмо Мошу Одаловићу : Ане Вукадиновић

На сугестију наше младе и вредне учитељице Весне Ивановић из ОШ  “Миливоје Боровић” отворим сајт “Дарујмо Реч”, кад оно – давно прижељкивано изненађење. Наша драга поетеса Зорица Сентић већ одавно је из свог предивог “сна”, “супер сна”, “сна снова”, покренула снове великог броја сањара који су је подржали и поверовали јој на реч и послали велики број књига на одговарајуће адресе школа, а Весна ми данас јавља да је њена школа већ добила око 1000 књига.

Срећан што се у ово тмурно време, загађено профитом, преварама и подвалама, јавила, и што траје једна идеја “чиста” као планински поток, поникла “из самог срца и душе”, идеја која блиста, храбри, улива наду у успех, зрачи, подстиче, идеја којој се верује, јер “Лако је одржати предавање, а тешко је одржати реч”. Нашој храброј земљакињи која је недавно научила српски, сви које видим на сајту већ верују и кјиге већ путују. Е, и ја сам срећан што ми се враћа вера у људе, што се, као у моје време, јављају зачеци неких акција, као када смо за шест месеци знали да изградимо пругу Шамац-Сарајево (дугу 90 км), када за нас није било немогућег, када сам као учитељ на коњу у бисагама доносио књиге из чајетинске библиотеке. Њу је основао и прво је волонтерски, а после професионално, водио Љубиша-Пујо Ђенић (који је тада, 1946. године, имао само 4 разреда основне школе) и који је први носилац Вукове награде у Србији. Пујо ме је касније, када сам био директор  Прогмназије у Чајетини, молио да преко наших ученика достављамо књиге његовим читаоцима у златиборском срезу и по 40 км далеко, до Љубише на пример.

А ја сам се и поодавно дружио са књигом, још од прве “Песмарице” коју сам на Видовдан 1936. добио као дар “најбољем ученику ОШ у Мачкату”. На посвети је још стајало “Поклон Радомира Стојановића, трговца из Београда”. Дакле, књига од 600 страна са 100 Вукових (народних) песама и то “на дар”, па ме зато и данас ове речи враћају у најранију младост, када сам постао човек, спреман не само да прима дарове, већ и да их дарује, јер сам негде прочитао да после нас најдуже остаје оно што смо поклонили.

Када сам прочитао ту лепу причу наше драге Зорице, сетих се нашег Слободана Павловића, градитеља који је недавно о свом трошку саградио “Павловића ћуприју” на Дрини, која повезује Србију и Републику Српску. Овај сањар је отишао у свет и радио, радио и “будан сањао” и, како је рекао: “Што сам сањао све сам остварио. И нисам стао. Сањам после тога јос жешће, и тако продужавам живот”.

Ја, што би рекли Златиборци, “ћерам” 88. годину (а пола живота прође к`о дланом о длан - што је говорио мој деда), и реших са одушевљењем да се придружим овој акцији, јер је од извора дивна, лисена свих подвала и сујета, племенита, и као таква улива наду и показује прве резултате успеха, а “најбоље успева успех”.

Дароваћу најмање 100 одговарајућих књига ОШ “Миливоје Боровић” у Мачкату, школи у којој сам примио прве и све најлепше дарове у животу, од мог предивног учитеља Драгољуба Жиравца (са којим сам седамдесетих година прошлог века покренуо сличну акцију,те смо, сваки за свој рачун, основали при школи фондације, које је немилосрдна инфлација обезвредила).

Као човек од акције и са великим искуством нудим своју подршку. Имам књига, немам пара, јер, сам целог живота помагао добровољне акције и није ми жао.

Драгој Зорици, за сада, поклањам своју књигу “Мозаик Сећања” са стотинак “цртица” из мог живота.

Са жељом да овај велики подухват буде успешан и дугог века, Зорици и свим организаторима који су акцију довели довде,

Срдачан поздрав,

Милија Ј. Кнежевић, професор и новинар

Београд, 11. април 2012. године