Дарујмо реч!



Када ми је Зорица Сентић предложила да подржим њену идеју, признајем да сам био мало изненађен. Давати реч у једној земљи у којој је трећина становништва полуписмена, четвртина сасвим неписмена, а већина читалаца верна помодарским писцима, да ли има то смисла? Зорица је једна од најплоднијих савремених песникиња, како би се то данас рекло «средње генерације». Да ли се каже за једну плодну трешњу или јабуку да је средње генерације? Ствараоци немају исто доба, иста мерила времена као остали. Њихова пролећа су вечна. Као и речи. А бити песник у време гасовода, глобализације, гребања на било који начин, значи бити луд.
Лудило је увек било мој «тренд», «бренд», како хоћете по овом новом речнику. Браво Зорице! Верујем у твој успех! Прихватио сам, придружио се групи људи који су је већ подржали. Захваљујћи њеној идеји Ана Карењина ће ући на белом коњу у неко поморавско село, Мопасан упловити на свом једрењаку «Бел ами» у једну дунавску луку, и неке од наших скромних књига ће читати мусави основци на ливади чувајући овце.

Владан Радоман

Рођен у Новом Саду. Објављени романи у Француској: Грешка, 1975, Земља у изгнанству, 1982, Јаруга, 1984. (Награда Саинте-Беуве и награда Бигует Француске академије), Обесправљени, 1986, Београдске девојке ме никад нису волеле, 1991, (преведен и објављен код Галаксије Гутенберг), Хармоникашев осмех, 1993. (преведен код Стубова културе), Ледени свитац, 1995, (преведен код Галаксије Гутенберг, драматизован и игран 2005. у Мадленијануму - адаптација Јован Ћирилов, режија Тања Мандић Ригонат, глума Горан Јевтић), Плаво мистрал, Сироче од мора, Улица Бонапарта, 2000, Има ли сексуалног живота после смрти, 2003, Предајем се, 2003, (преведен код Зептер Њорд боок), Тројно правило, 2005.