„Поздрављам ову племениту замисао Зорице Сентић и подржавам је и верујем да ће је поздравити и подржати други писци“.

Добрица Ерић

 

 

 

Дарујмо реч!



Када ми је Зорица Сентић предложила да подржим њену идеју, признајем да сам био мало изненађен. Давати реч у једној земљи у којој је трећина становништва полуписмена, четвртина сасвим неписмена, а већина читалаца верна помодарским писцима, да ли има то смисла? Зорица је једна од најплоднијих савремених песникиња, како би се то данас рекло «средње генерације». Да ли се каже за једну плодну трешњу или јабуку да је средње генерације? Ствараоци немају исто доба, иста мерила времена као остали. Њихова пролећа су вечна. Као и речи. А бити песник у време гасовода, глобализације, гребања на било који начин, значи бити луд.
Лудило је увек било мој «тренд», «бренд», како хоћете по овом новом речнику. Браво Зорице! Верујем у твој успех! Прихватио сам, придружио се групи људи који су је већ подржали. Захваљујћи њеној идеји Ана Карењина ће ући на белом коњу у неко поморавско село, Мопасан упловити на свом једрењаку «Бел ами» у једну дунавску луку, и неке од наших скромних књига ће читати мусави основци на ливади чувајући овце.

Владан Радоман

Рођен у Новом Саду. Објављени романи у Француској: Грешка, 1975, Земља у изгнанству, 1982, Јаруга, 1984. (Награда Саинте-Беуве и награда Бигует Француске академије), Обесправљени, 1986, Београдске девојке ме никад нису волеле, 1991, (преведен и објављен код Галаксије Гутенберг), Хармоникашев осмех, 1993. (преведен код Стубова културе), Ледени свитац, 1995, (преведен код Галаксије Гутенберг, драматизован и игран 2005. у Мадленијануму - адаптација Јован Ћирилов, режија Тања Мандић Ригонат, глума Горан Јевтић), Плаво мистрал, Сироче од мора, Улица Бонапарта, 2000, Има ли сексуалног живота после смрти, 2003, Предајем се, 2003, (преведен код Зептер Њорд боок), Тројно правило, 2005.

 

 

Прихватам твоју племениту идеју "Дарујемо реч" и твоју визију света, твоју веру у човека. Твоји снови, песме и начин живота су за мене право освежење, које ме потсећа на сопствену прошлост, живот и литературу.
Ону која човеку доноси нешто необично, непроживљено, лично. Када чита и открива лепу туђу причу често и не слути да је писац уткао између редова свакодневну борбу са собом и другима против обичности, открио им себе и верност свом идеалу.
Велика је срећа поклонити део блага свог унутрашњег живота без страха, без стида. Ти то умеш, Зорице Сентић, песникињо, која се не плашиш неостварених снова у времену које неминовно пролази. Многи не умеју (не усуђују се) да се разоткрију, а то стање духа временом угуши и највећи таленат. Сигурна сам да ће се један твој дугогодишњи сан остварити, интуитивно га наслућујем. Толико је леп, да није важно колико си га чекала, јер ће утолико радост бити већа, јер су снови јачи и лепши још непроживљени.
Када човек дође у дубоку старост, важно је док ствара да осети и запази величанствено богатство духа у коме нема чега да се застиди на пређеном животном путу ка остварењу својих снова. Твоје стрпљење, истрајност у ономе што предузимаш са пуно несебичности ће увек уродити плодом и бићеш цењена од оних који не заборављају сопствена прегарања и искуства у младости.
Веруј ми и знај да сам и ја у тешким искушењима научила смисао живота више него у срећи. И после сваког сам изашла јача, паметнија и многе ствари су ми прошириле дух новим сазнањима и виђењима. Изнад свега волим твој оптимизам који делује и на мене, те сам спремна да ти подарим своје речи онако како се откаче и изненада долазе до тебе и читаоца.
Природно је када смо млади, желимо да нам је све необично лепо, савршено и узбудљиво. Нажалост, сви велики догађаји су спојени обичношћу и неминовношћу у борби за голи живот. Сви који пишу узимају велику одговорност према другима, нарочито према младима, који су радознали и отворени према свему што је ново. Зато им нудимо у акцији "Дарујемо реч" да читају, да сањају! Млада глава пуна снова има срећну будућност, ако у животу све превазиђе и преживи, ако зна шта жели, а не да хрли којечему по сваку цену.
На крају бих свим љубитељима лепе речи поручила оно сто је главни јунак мени рекао одлазећи из мога живота и романа “Ако у дубини нечијх очију не видиш нежност, благонаклоност, ти одмах бежи”. Исто је и са читањем, ако у једној књизи не откријеш љубав, веру, наду, људску доброту, разумевање и способност опраштања са мудрошћу живљења, остави је.

Злата Живадиновић

Злата Живадиновић, српски писац, рођена је 12. марта 1935. године у селу Бачина. После школовања, радила је у  Београду до 1965. године. Од тада живи и ради у Паризу, где  је удајом прихватила француско држављанство, не одричући  се свог порекла и националности.  
Први роман, О јагодама и страху, изашао је из штампе 14. маја 1999. године, под бомбардовањем Србије.

Тиме је желела да каже и учини нешто више него да из даљине немоћна плаче над судбином свога народа. А како је креативна снага вечито присутна у нама, као њена Фалинка, она нас покрене надахнућем и награди за нашу  веру у њену бескрајну доброту поклоном једне парцеле  свога духа.
Аутор романтику налази у свом свету и претвара је у живот казивањем другима. Враћајући се прошлости, она се са  лакоћом шета по својим данас оствареним сновима. А за оне неостварене, Фалинка је способна да креира ново виђење, баш као да се заиста догодило.

Искреност доживљеног и оригиналност сањаног је оно што даје драж и лепоту литературе Злате Живадиновић.

Роман О јагодама и страху је изашао на француском језику код издавачке куће Л'Харматтан у Паризу, почетком јула 2005. са називом Лубиотте.


Ова књига је прва из нове колексије "Леттрес Славес" (Словенска Реч).

 

За бољи свет



Књига је за мене попут супруга или супруге: Морате да се у њу добро загледате пре него је однесете кући! У противном, бићете у невољи… Књиге представљају прозор у друге димензије, у давно заборављене светове које је тешко замислилти… пружају нам увид у најинтимније мисли и жеље, страхове и сумње, радост и срећу писца и нас самих.


Књига је у стању да трансцендира како време, тако и место. Може да одведе читаоца у други свет који, иако непознат, износи важна питања са којима сваки читалац може да успостави однос на овај или онај начин. Успостављајући однос са литерарним карактерима, културне баријере нестају и читалац може да види да је свет изненада отворен за хиљаде могућности које пре тога није могао ни да замисли!


Поздрављам ову племениту иницијативу коју је покренула госпођа Сентић, која је себе пуним срцем посветила мисији да свако село добије своју библиотеку. Као уметница, спремно је препознала значај уметности и литературе као суштинске елементе који прате развој детета. Придружимо јој се у овом културном походу. Поклањањем једне књиге, можемо да дамо скроман допринос бољем детињству деце у Србији. Даривањем само једне књиге, ова деца ће бити корак ближе свету за који нису знала да постоји, свету змајева, бајки, принцеза, краљева и древних култура, дивова и далеких острва… света који и ми волимо и чувамо негде дубоко у нама.





ТАКО САМ ПИСАЛА
И увек говорила о уметности
За БОЉИ СВЕТ
Ширимо РЕЧ


Др Инг Ана Милошевић

 

Поклањам реч


Писмености никад није доста. Ни ћириличке нити латиничке. Кад реч није празна, увек је добро дошла. Не наћи реч за радост, за бол, за љубав па и за мржњу, остати без речи у најкритичнијем тренутку живљења, оном најлепшем или оном најболнијем, исто је што и не наћи кап воде у пустињи, сунце на небу, глас у грлу, ритам у срцу. Празан остане траг тамо где је некад ступила нога. Пустош у себи.


Звонимир Поповић

 

Први снимљени музички материјал је био сингл под називом "Дунав ми је све што имам" снимљен 1978. године.

Непосредно после тога следи одлазак у Америку и наставак солистичке каријере. У Чикагу формира музички трио под називом "Чикаго коло" који је изводио интернационалну етно - фолк музику, наступајући на Интернационалним Фолк-Данце вечерима.

Као инструктор за српску музику (певање и хармоника) гостује на више америчких Интернационалних Фолк-Данце фестивала (Чикаго, Њујорк, Мендосино).

Био је специјални гост у једночасовној емисији на кабловској телевизији у Еванстону-Илиноис, а такође и америчког етно радија ЊБЕЗ који емитује програм широм америчког континента.

Садашњи репертоар и музичке идеје се крећу у распону од ране музике, етно-фолка, старе градске песме, романсе, баладе, духовне песме као и популарне музике на српском и енглеском језику.


"Добро је знати некога попут Зорице ко искрено воли децу људе поезију и уметност и која својим посвећењем плени тако различите личности и припаднике других средина и меридијана. Али она својом искреношћу не оставља никог равнодушним и њена поезија која је универзална и припада сваком ко има смисла за лепо и племенито говори све о њој.

Мислим да је зато придобила све нас и да је показала да је овај свет наш заједницки и да нас као људе може везивати најпре оно што је лепо и племенито ма где се то налазило у свету и да интернет може да учини тако сјајне ствари. Надам се да ће моја музика помоћи да се досегне циљ који је пред нама".

 

 

 

Сјајно!

Hors Concours! (Без премца)
Да је нема, Зорицу би требало измислити. У овом скоро целодневном мраку лепо је срести некога ко само светли. Неко је рекао; и после поезије, поезија! И био је у праву! Та поезија зове се Зорица Сентић.

Када нико није веровао, дошла је код нас да нас убеди, да верујемо, и ми јој верујемо!
Сјајна акција коју свом душом подржавам.
Браво Зорице

Вицо Дардић

 

Драга Зорице,

Прихватам Ваш позив да својом књигом допринесем Вашој Акцији Дарујем реч.

Ја живим у граду Натанија, у Израелу. Уређујем лист "Мост", једини часопис на српском језику који објављује Удружење усељеника из некадашње Југославије. Преводим са хебрејског језика на српски језик, до сада више књига, а сама сам објавила Уџбеник "Учите сами хебрејски" и два речника Хебрејско-српска. У Београду ми је објављено петнаестак књига, збирки прича, романи и есеји. У Израелу су ми објављене приче у разним часописима.

За моју књигу, роман "Као", обратите се издавачу "Артист", госпођи Југослави Љуштановић.

Срдачан поздрав, Ана Шомло

 

 

Добра књига је попут музичке партитуре!

Можемо да читамо књигу док слушамо музику, али наше су интерпретације различите.

То је оно што уметничком стваралаштву писца даје богатство.

Оно наш ум чини свежим и испуњеним фантазијом која је важна за наше животе.

Фасцинирај нас и надаље!