- Хуманитарна акција српских књижевника, писаца, заљубљеника у књигу, у лепу писану реч... диљем света, где год их има, удружили су се око акције која има само један циљ – да до 2010. године свако српско село има библиотеку!
- Амбициозно, али остварљиво, каже Зорица Сентић, песникиња која живи и ради у Кану и која је иницијатор ове Акције.


Како је почело? Одакле идеје да се српским селима ДАРУЈЕ РЕЧ?


З. Сентић:
Ваљда је све почело пре него да се родим. Пре него су ме и замислили. Ех, као да је мене неко замишљао? Како сам прпошна и важна. Овде молим за осмех. Сваког читаоца. Јер, и ја се смешим. Знате, треба више да се осмехујемо. То је најбољи почетак. Ах, живот без осмеха, тако је претужан. И кратак. Не оџвања када се једном оде...


Све је почело пре нас. То је важно да знамо. И наставиће се и после нас.


Зато је важна РЕЧ. Да се помисли, па запише. И да се једном касније чита. Као уџбеник, али и као завет. Није битан почетак. Сетила сам се, ето. Важно је да нема краја. То је сасвим посебна реч. Не волим крај. Не звони ми та реч лепо на уснама. Драги поштовани Фројд ће ми опростити, што се овако експонирам, а његови симпатизери имаће шта да «ставе под зубе». Да ли се тако каже и на српском ? Не знам, добро, није ни важно. За оне који не знају, ја тек учим српски од недавно, и све моје текстове увек неко провери. Ове зиме је Гордана Влајић проверила више од 1ООО песама... да! Не, нисте лоше прочитали, имам их и више, али смо их “само” толико превеле на српски. Уз велику помоћ нове и драге пријатељице Љиљане Милосављевић, која је напунила теглу слатког од домаћих кајсија са мојим именом. Хвала том новом друштву које ћу овог лета да упознам, јер се знамо само виртуално... све те лепе душе су сада у екипи ДАРУЈМО РЕЧ.

Ако грешим у падежима, опростите ми. Овде се каже: радим с'љубављу. То је најважније. Ех, ако нешто волим то је та нека СЛОБОДА коју себи дајем, нарочито слобода да грешим. О слободи ћу причати неком другом приликом. О грешкама, такође. Неко је рекао да само онај ко не ради - не греши. Некада сам се питала да л' сам ја грешка? Ох… музеји су препуни грешака. И библиотеке. Али, то и јесте предност мудрих народа. Прочитају и науче како да НЕ греше.

Дакле: на почетку беше реч. Ко то рече?
Беше ли то некако овако: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.

Умало да заборавим да се похвалим, ово је једно од мојих првих писама директно на српском. За мене је ово чудо, јер пре само три године не бих веровала да могу да мислим на српском док пишем. Знате и како сам учила српски? Читајући српске писце. Ето и то сам хтела да кажем. И то је био почетак.

Причам ово зато што је доста њих тражило да сазна како, шта и зашто „ДАРУЈМО РЕЧ“. На нека питања немам одговоре. Нарочито на питање: какву корист имаш од „ДАРУЈМО РЕЧ“ (уз реч корист подразумевали су новац). Одмах да кажем да ћу на сва питања да одговорим, али оваква, молим унапред, да се не постављају. Јер време је драгоцено, посебно мени, и не бих да га трошимо узалуд. Ко ме зна, зна да сам од речи.

Шта је сада почетак? У ово доба? Пре се знало шта је почетак. Пре се знало шта је и када је почетак једне сезоне. Почетак пролећа, када замиришу зелене боје. Јесен је римована са грожђем, са врућим вином, са јабукама. Почетак зиме, када древеће обуче капут од снега, када је моја бака прела, плела, певала старе песме код комшике, уз зимско вече, уз ужарени шпорет, јели смо пихтије…, тада су све баке чарапе плеле на пет игала, сећате ли се? Ко зна данас да почне да плете чарапе са пет игала? Сада то никоме ништа не значи, и има грожђа и јагода током целе године, дрвеће цвета и у сред зиме, баке не плету чарапе … Не смешим се …ех не! Овде бих и сузу пустила, али забранила сам себи да ... Но!

Ех, драги мој вољени Вивалди, нема више ни тебе ни твоје музике. Ни твога лета. Сада је галама на yоутубе.цом, сада се “репује”, сада се њишу уз техно. Ох, Вивалди, како је било у твоје доба, како је лепо било имати “четири сезоне”. Где опет одлутах? Није још толико страшно. Бар док има и тебе Вивалди, макар и на Yоутубе.

Ето, када се распричам тако је. Да, можда сам досадна, ал' слободна сам да пишем о чему желим, а ви сте слободни да не читате. И да не чујете Вивалдија и његове “Четири сезоне” - Код нас чујем кажемо "Четири годишња доба" ето овде ме је пријатељ, музичар при корекцији текста исправио, зашто да ви то не знате ... он се зове Александар и он ради овај Блог ... хвала и њему. Што је написао, а ја ЧИТАЛА. Важно је читати…

Четири годишња доба или Четири сезоне, како год хоћете, али јесте ли икада помислили како његово “Лето” личи на вођење љубави. Мада, не чути његову “Зиму”, то не би смели. То би било као да никада нисте чули “Кафу ми драга испеци” или “Све било је музика”, или као не знати “Тамо далеко”. Морате чути и једно и друго и треће и…. Да, јер без музике, без осмеха, без РЕЧИ живот је претужан. Јалов.


Почетак, ја њега заборавих, верујем да га и даље очекујете. Биће, обећавам.
У пријатељству, почетак није битан, крај не треба да постоји. У свађи, почетак је некада секунда, често мала реч, неприметна, која испадне..., коју нисмо контролисали, често – ни приметили. Коју после нисмо знали прогутати. И ето свађе. У рату, почетак је увек због људске глупости. Ајнштајн је рекао да су само свемир и људска глупост бескрајни, али да за свемир ипак није сасвим сигуран. Ево још једне прилике за осмех.


Хоћу да кажем да је ОВО почетак.
Али почетак је и свака пружена рука која одабира књиге, која их купује, која их проналази у свом стану, у викендици… која их скупља, па пакује… која обавештава ДАРУЈМО РЕЧ, телефоном, мејлом, писмом… која поклања РЕЧ.
Скупљаћемо их и по абецедном реду, да нас неко не би критиковао да нешто радимо «по кључу» (сећате ли се те фразе, некада је била јако популарна. Осмехните се томе : ) Јер је прошло. Завршило се. И крај може бити леп. Ето, погреших малочас. (Признајем грешку.) Делићемо их селима и то по црквама, јер свако село можда нема школу, али има цркву. И осниваћемо Библиотеке ДАРОВАНА РЕЧ.
И дариваћемо реч, сваком селу, сваком пастиру, сваком детету, свакој баки (и оној која уме и која више не уме да плете чарапе са пет игала), свакоме ко живи у српским селима… дариваћемо речи, књиге, романе, песме, нове, старе, класике, модернисте…
Да Србија чита. Да не пита. Да зна. Да научи. Да машта. Да ПОЖЕЛИ.

И уместо закључка, ево дивне посвете мог пријатеља Владана Радомана. О Акцији ДАРУЈМО РЕЧ.

Дарујмо реч !
Када ми је Зорица Сентић предложила да подржим њену идеју, признајем да сам био мало изненађен. Давати реч у једној земљи у којој је трећина становништва полуписмена, четвртина сасвим неписмена, а већина читалаца верна помодарским писцима. Да ли то има смисла? И онда сам се прекорио: да, па УПРАВО ЗАТО има смисла. Све се може на боље променити.
Ево моје подршке, Зорице.
Зорица је једна од најплоднијих савремених песникиња, како би се то данас рекло «средње генерације». Да ли се каже за једну плодну трешњу или јабуку да је средње генерације? Ствараоци немају исто доба, иста мерила времена као остали. Њихова пролећа су вечна. Као и речи. А бити песник у време гасовода, глобализације, гребања на било који начин, значи бити луд.
Лудило је увек било мој «тренд», «бренд», како хоћете по овом новом речнику. Браво Зорице! Верујем у твој успех! Прихватио сам, придружио се групи људи који су је већ подржали. Захваљујући њеној идеји Ана Карењина це ући на белом коњу у неко поморавско село, Мопасан упловити на свом једрењаку «Бел ами» у неку дунавску луку, и неке од наших скромних књига ће читати мусави основци, на ливади чувајуци овце.