УСКОРО!

 

 

Стручна школа Свети Сава, К. Петровића 240, Бујановац 17520

 

"Дана 22.12. 2010. године у Средњој школи " Свети Сава" у Бујановцу одржана  је промоција песама Зорице Сентић и прикупљање књига за њену акцију Дарујмо реч која има за циљ опремање сеоских школских библиотека. Ученице ове школе Марина Петричевић, Ђорђевић Јована, Николић Миљана, Анђелковић Соња и Јањић Миљана рецитовале су песме наше песникиње на српском и француском језику, уз музичку пратњу ученика основне школе, као и хора Свети Прохор Пчињски. У акцији је прикупљено од ученика и наставника  око 150 наслова који ће бити уручени школи у селу Свети Илија код Врања. Био је то заиста емотиван и надасве хуман догађај  у коме су сви посетиоци уживали. Зоричине песме су призвале пуно нежности, љубави, топлине и радости. Верујем да ће се о овом дану још дуго причати и да ћемо све ово поновити још неки пут, јер је Зорица особа која надахњује и инспирише и заиста је оставила трага у тим младим душама. А управо због тога вреди живети."

 

 

 

 

"Зорицу Сентић упознала сам сасвим случајно у Београду. Била је задња субота у октобру и шетајући са пријатељицом на Сајму књига угледала сам познато име написано на забаченом штанду. Мом чуђењу није било краја јер сам планирала да Зорицу упознам, али у Бујановцу, јер смо из истог краја, а не у Београду. Ипак, сусрет на том месту, у том храму књига које и она и ја неизмерно волимо био је игра судбине. Након срдачног упознавања договориле смо се да реализујемо књижевно вече у средњој школи "Свети Сава" у Бујановцу и да по потреби прикупимо књиге онима којима су оне најпотребније. Ја сам и пре нашег упознавања чула о њеним акцијама и бескрајно сам јој се дивила, јер знам колико храбрости, упорности и воље неко мора да има да би у Србији урадио нешто позитивно и лепо. Зато ћу покушати да дам свој скромни допринос и да се укључим у акцију Дарујмо реч, јер ми је циљ да оплеменивши друге, оплеменим себе. "

 

Лидија Недић

 

 

 

 

Поштовани,

видела сам на интернету Вашу акцију „Да свако село добије библиотеку“, па сам решила да Вам објасним ситуацију у нашој школи.Школа је основна и носи име „Доситеј Обрадовић“. Налази се у селу Свође,17 километара од Власотинца, на путу за Црну Траву и Власинско језеро.Седамдесетих година,имала је два одељења по разреду и та одељења су бројала и по 40 ученика. Данас, школа има тридесетак ученика заједно са истуреним четворогодишњим школама. Овако мала школа ипак поседује библиотеку и библиотекара(наравно не са пуним радним временом).Као професор српског језика могу да кажем да сам задовољна фондом што се тиче наставе српског језика. Има ту скоро свих лектира и то у неколико примерака,што је за нас сасвим довољно. Међутим, остале књиге су више за средњу школу и нису за узраст основаца. Деца упорно траже нешто да читају од дечије литературе,али ми тога немамо.Последњи пут је допуњен фонд књига кад смо и ја колегеница отишле на Сајам књига у Беград и купиле неке нове наслове. То је било свега десетак књига и у оквиру школских финансијских могућности. Драго ми је што има деце која воле да читају, али и жао ми је што не могу да им понудим књиге које би привукле њихову пажњу.
Надам се да ћете разумети у каквој ситуацији се налазимо и желим да Вам се захвалим у име колектива што бринете о сеоским школама и што организујете овакве акције. О томе да ли ће и наша школа добити неку помоћ, одлучите Ви сами.

Данијела Станковић, професор српског језика,
Јасмина Петровић, професор разредне наставе(библиотекар)
07 Март 2011.
Основна школа „Доситеј Обрадовић“село Свође 16212

 

 

Драга Зорице,

Ево нас опет, јуче смо добили књиге господина Боровнице из Инђије. Сви у колективу су изненеађени, нису очекивали да ће моје писмо  донети оволико књига. Сваки пакет делује позитивно на атмосферу у школи.

Ово је мој колектив,има ту и пензионера, али, свеједно, сви су радници школе. Јасмина, стоји, у белој кошуљи, а ја чучим,десно, са торбом. Ово је, наравно нека врста упознавања.

Све најлепше, Данијела

 

 

 

 

 

 

 

Основна школа "Деспот Стефан", Јабланица

 

 

Основна школа „Бора Станковић“ село Барелић,17510 Врање

 

Основна школа „Вук Караџић“  село Левосоје 1752О Бујановац

У хуманитарној акцији „Дарујмо реч“, Основној школи „Деспот Стефан“ из Јабланице код Крушевца, 01. децембра, свечано је уручено преко ? X ?  хиљаде књига. Екипа регионалне Радио Телевизије Крушевац поделила је одушевљење - са ученицима, наставницима и другим гостима, а односило се како на импозантан број књига, тако и на руководиоца акције, Зорицу Сентић, великог хуманисту и одличну песникињу.

Наставно особље и група ученика чекали су спремни, а спремни су били и празни рафови, чекајући књиге. Када је камион стигао и пакети почели да се уносе, било је потребно само пет (5) минута да поменути рафови постану пуни. А тек се кренуло са уношењем. На изненађење, чак усхићење свих, књиге су брзо преплавиле велики ходник Школе, као и једну учионицу. Многе од њих беху изузетно вредне.

Прво питање, које сам поставио овој дивној жени, било је:- Где живите? - На моје изненађење, одговорила је:

-У књигама,- показавши при том на неколико својих збирки песама, али и на рафове пуне донетих књига. Затим је додала: И за прекрасну децу којима дарујем реч.

Замолио сам ову изузетну даму да ми каже коју реч о тој намери, о делима која је чине великим човеком, хуманистом. На оригиналан начин, Зорица ми казује да у француском језику постоји један израз, који она не уме да преведе на српски, а то је кут к’ кут. Зна да ја говорим француски, моли ме да га преведем. Заправо, то се на српски преводи као „Нека кошта шта кошта“! Дакле, - нека кошта шта кошта, ја то треба да урадим! То је мој сан…

Питам је какав је осећај кад види тако задовољна лица због књига које је набавила.?

- Ја сам данас доживела да видим како једно моје писмо-песма њима стоји тамо, на зиду! Они су мене овековечили. То је дар господине, ово, -показујући на књиге,- ништа није. За ово сам мало прошетала по разним градовима Србије и прикупљала књиге… Са задовољством кажем да највећу заслугу за ове књиге, које овде видите, има београдски ресторан „Стенка“, тачније власници, диван брачни пар, Радинка и Милорад Стојковић.. Све књиге су стизале код њих… Иначе, ова акција се води без икаквих финансијских средстава, једино је потребно велико срце, срце добрих људи. Видите, има их… Код мене упорност нема рок трајања…

Посматрам Зорицу Сентић, пажљиво је слушам и ођедном, ни сам не знам зашто, прекидам је питањем:

- Каква ли је то душа, која долази из најлепшег града на свету у коме живи, из Кана, и овде, у Србији, мукотрпно ради, прикупљајући књиге за дечицу по селима?

Као што сам ја импулсивно поставио питање,  она га није очекивала. За тренутак, два, очи су јој засузиле. Прибрала се и казала:

- Душа… Па, ништа већа од Ваше… Знате, моја мама хтела да будем лепа, мој отац је хтео да будем лепа и паметна, а моја бака је, кад сам била мала, тога се стално сећам, казала: „Молим те, ћерко, буди добар човек“! … А родила сам се у Скопљу, 200 метара од куће Мајке Терезе, па можда је и то неки знак.        

… Поред 1955 других снова, од којих се, знам, сви не могу остварити, имам један велики сан, а то је – да сва села у Србији имају своју библиотеку. Знате ли зашто?Године 2009-е, од Педагошког покрета Србије добила сам  награду ДОБРОТВОР ГОДИНЕ и тада сам сазнала за великог Васу Пелагића. Он је још тада рекао да свако село треба да има своју библиотеку. И, ето, неки прст одозго је то мени рекао, ја у то верујем, да ја то требам да урадим… Уствари, да то урадите Ви, ви заједно са мном. Ја сама ништа не могу. Треба само да постоје добре душе, добра, хумана и паметна срца.


Гледам у ову лепу, племениту жену, гледам и – дивим јој се.
Још увек јој се дивим.
Још дуго ћу.
Увек.


Томислав Симић Калпачки
Крушевац