Од детињства није била у нашој земљи. Заборавила је језик, наш начин живота, обичаје... Нешто ју је, ипак, вукло ка коренима на југу Србије, па је 2005. године поново закорачила у родно село њених родитеља, Левосоје код Бујановца. Одушевљена људима и родном грудом, почела је у 50. години да учи српски језик, а прво разочарење доживела је када је схватила да нигде у окружењу не може да купи књигу „Мали принц” и поклони је деци из комшилука. Увидела је да малишани у већини села немају библиотеке, да за многа дела нису чули и да би волели да имају могућност да читају бајке, приче, песме...

То је Зорицу Сентић, песникињу, модну креаторку шешира и вајарку, која живи и ради у француском граду Кану, подстакло да учини нешто корисно за наш народ. Тада је кренула да скупља књиге за српска села како би свако насеље добило библиотеку.

– Најпре сам отишла на скуп сусрета писаца, где сам добила првих сто, двеста књига на дар. Затим сам одлучила да одем на Београдски сајам књига и поставим штанд на којем ће људи добре воље моћи да дарују књиге за сеоске библиотеке. За седам дана 2006. године успела сам да сакупим 5.000 дела. Била сам срећна што сам на 104. годишњицу школе у родном селу предала књиге на поклон. Симболика је велика, јер је мој деда поклонио земљу на којој је у селу школа саграђена. Ја сам само наставила хуману мисију – објаснила је Зорица Сентић, која је и сама написала 10 књига поезије.

Акција прикупљања књига названа је „Дарујмо реч”, а захваљујући ентузијазму ове жене, њених молби издавачким кућама, појединцима, хуманистима и томе што је послала досад неколико милиона мејлова путем Интернета, на хиљаде књига су стигле у заборављена места Србије. Одавно је престала да броји колико их је сакупила и даровала најмлађима... Захваљујући њој, књиге су стигле у Гушевац, Шилово, Барелић, Вртогош, Придворице, Свође...

– Имам вољу и жељу да урадим нешто корисно. Неко мисли да то треба радити дан, два, па престати са активностима. То није могуће. Ја непрестано прикупљам књиге и никада не одустајем, чак и када сам у Француској. Није ме срамота да неке људе зовем више пута и да питам да помогну и дају нам књиге да би деца у селима могла да се едукују. Некада прикупљање тешко иде, када сам послала писмо свим издавачима са истом молбом, само су ми њих двоје изашли у сусрет – нагласила је наша саговорница, која је пре три године добила награду „Васа Пелагић” за добротвора године.

Сентићева каже да је по професији жена, али да жели да буде добар човек, за оне који читају њене књиге – и писац. Српски је научила, и, каже, мало више сада разуме понашање Срба. У Француској стално прича како наш народ није онакав каквим га неки сматрају. Иако је свесна чињенице да у Србији има око пет хиљада села, она каже да ће уложити последњи атом снаге како би поклоњеним књигама вратила смех и знање међу децом у селима. Њен сајт www.darujmorec.com ни у данима празника није мировао, а каже да је значајан како би се будући добротвори упутили у досадашње активности. Дефинитивно је сигурна да за њу, а нада се и за многе наше људе који живе у туђини, важи добра, стара реченица: „Пређемо свет тражећи срећу, а вратимо се кући да је нађемо”.